СВЕТЛАНА БАБИЋ, сликарка (1965-2010)
Почетком маја потресла нас је вест о смрти Светлане Бабић, сликарке, једне од најзначајнијих културних посленица у нашем граду у поседње две и по деценије. Библиотека "Влада Аксентијевић" Обреновац била је једна од установа са којом је Светлана Бабић искрено и успешно сарађивала. Као омаж Светлани објављујемо два текста њених сарадника и пријатеља, Миладина Тошића и Александра Максима Поповића.
То личи на Тебе
То личи на Тебе. Да одеш. Да Те нема. Па се јавиш. Са неког грчког острва, из манастира. Одеш као Светлана а вратиш се као Касија. С новим духовним именом. али са старом стваралачком грозницом. У потрази за неком непознатом али чудесном бојом. За Твоје слике.
Бојотражитељи су Боготражитељи.
Некако сасвим ненадано оде. Као птица која изненада прхне у небо. Ка Сунцу.
Твој одлазак беше издвајање од ружног дела света, пропадљивог, од људи које си разумевала, иако они Тебе нису!
Твој одлазак је Твоја пречица ка Богу и спокоју.
Вери.
Све је у Твом животу било – боја!
Благо Теби, Сликарко тајних укрштања, спајања и претапања.
Па иако си нас напустила, верујемо, да је то због оне чудесне боје за којом си трагала читав живот, због њеног неодољивог зова!
Ти и сад знаш где си!
То личи на Тебе!
То си Ти!
5. маја 2010-05-28 Миладин Тошић
КОКОШИ
На основу свега претходног, знао сам да ће бити нужно да храбро искорачим устрану да бих сретао њене кокоши. Привидна сведеност изражајних елемената није ме заварала, нити поколебала.
Притиснут снагом тла нарочитог бржљиво замешеног лика, посматрао сам волумене јачег духа но форме, трудећи се да будем дискретан.
Око нас, соба пуна кокоши.
- Пусти их... – молим заинтересовано, док разгледам одсликане плоче лесонита.
Светлана ћути, као да до танчина зна шта ће бити. Видим, смејала би се, али ипак ћути.
Правим још један корак устрану да бих јој показао своју решеност. Она, пак, и даље ћути и једва суздржава грохотан смех.
- Нека.... – кажем одлучно.
Осмехнувши се као пред пут, Светлана дубоко удахну ваздух те широм, као никада до тад, отвори очи; рукама начини никомзнани покрет и кокоши кренуше из мрака на светло из свих димензија и углова. Наизглед стидљиве и варљиве као измаглица, појављивале су се опрезно, идући ногу пред ногу; пазе да их когод не помеша с кокошкама. Своју бол, нежност, љутњу или пожуду, скриле су маском једноставности. Призори истог и сличног, ненаметљиво се расплињују од једног ка мноштву.
Понека отвори кљун и изненади и нас, и себе.
Док предано уклапам парчиће слагалице за коју се делови још праве, осећам како ми полако улазе у крвоток.
Усред мноштва - једна Bella; накиндјурена и умивена, снега наједена, права за параду. Невино се смашкамо једно другом.
Када сам помислио да покушава да ме заведе, Bella се већ гњиздорила у мом крилу. Помишљам како сам још увек кадар да се супротставим, па ипак, не чиним то довољно одлучно. Пристајем да путујем са њом, познатим, а новим пространствима. Седимо и певамо; сада већ сасвим гласно певамо. Bella без зазора користи моју учтивост и све је слободнија и разузданија.
- Стани – молим је уљудно. – Стани, кад ти лепо кажем... Имам ја довољно свога посла и немира... Намеран сам да завршим своје путописе...
Говорим да ме чекају обавезе, да је она Светланино чедо и брига, али осећам како се нејаке речи разбијају у парампарчад чим провире из мојих уста. Као да ни сам више не разумемем језик којим говорим, али говорим и даље. Узалуд говорим.
Она је напаст.
- Простакушо! Обрисаћу те гумицом... Ни перја на себи немаш. Од просте линије сачињена наказо, остави ме! – покушавам да је увредим.
Светланин смех ми делује познато и плаши ме више од кокоши.
- Обуздај је... Затвори их... све... њу посебно!
Тек тада видим жицу измедју себе и кокоши. Настојим да осетим ко је у жици.
Хватам себе како пишем, а Bella... кљуном додаје знакове које нехотице пропустим да забележим.
Aлександар Максим Поповић
